Umetnici pre njega su svetlošću manipulisali posredno, koristeći različite boje, materijale, teksture ili oblike. Wilfred želi da manipuliše svetlošću direktno i zato stvara uredjaj, koji je nazvao Clavilux Lumia. Na sajtu http://www.lumia-wilfred.org je moguće naći nejasnu fotografiju instrumenta, kao i crtež (rekao bih iz američkog patenta 1,749,011 iz 193.), iz kojih se vidi da se radi o uredjaju sa klavijaturom, gde je pritiskom na dirke, moguće projektovati razmazane, čudne, svetlosne forme. Time se svetlosti dodaje i vremenska komponenta, jer je uzastopnim pritiskanjem dirki moguće menjati izgled projektovane svetlosti. Takodje, moguće je videti i fotografije svetlosnih skulptura.

             Gledajući fotografije imam utisak da skulpture nastaju refleksijom svetlosti sa nepravilno savijenih metalnih ploča. Na njima se stvaraju, nakon refleksije, takozvane kaustične krive - linije koje svetlosni zraci tangiraju, stvarajući pojačani intenzitet svetslosti. Oblik tih krivih zavisi od same površine sa koje se svetlost reflektuje. Nešto slično se vidi kada se automobilom vozite kroz kišnu noć. Tada kapljice na vetrobranu vode prelamaju svetlost farova automobila na krajnje zanimljiv i nepredvidljiv način.

             Sličnu ideju je ranije imao ruski pijanista Aleksandar Skrjabin, koji je konstruisao svetlosni klavir (clavier à lumières), da bi ga koristio u svojoj kompoziciji "Prometej: poema vatre". Na njemu je svaki pritisak na dirku bio praćen i zvukom i svetlošću. 

            Ideja svetlosne muzike je, izgleda, prilično stara. Prema wikipediji (http://en.wikipedia.org/wiki/Color_organ), ona potiče još iz šesnaestog veka, a kasnije su joj se vraćala značajna imena poput muzičara Telemann-a i fizičara Brewster-a.

            Na tu temu, pogledati još i sajt http://www.gis.net/~scatt/clavilux/clavilux.html.